Qu’elle soit escarpée

Sans éclairage –

Que les notables soient libres d’y péter

Les pochards d’y chanter, les chats

De s’y accoupler en février

La pluie froide de novembre

De l’user, le vent

Et les lubies des insomniaques lui donner son arome.

Et toi, encore enfant

D’y découvrir ton premier baiser

Avec l’un, alors que tu fermes les yeux

Et envoie tes chastes pensées

A l’autre.

Traduit du serbe par Boris Lazić

МИЛАН МИЛИШИЋ

УЛИЦА КОЈА ЋЕ СЕ ЗВАТИ МОЈИМ ИМЕНОМ

Улица која ће се звати мојим именом

Нека буде стрма

Неосвјетљена –

Господа да у њој слободно прну

Пијанци да пусте гласа, мачке

Да се прче у вељачи

Киша да је дере

Студена у студеном

Козомор и тлапња бесаних дају јој боју.

И ти, још дијете,

Да се први пут у њој пољубиш

С једним, склапајући очи

Упућујући своје чисте мисли

Оном другом.

In : Горан Бабић, Жежено злато мога језика,
Глас српски, Бања Лука, 2007.