|
TODOR MANOJLOVIĆ
Rencontres
Je le revis il y a peu :
Par hasard – et qu’importe où à présent,
Etait-ce en rêve ou en réalité ? –
Il me dépassait
Feignant ne pas me reconnaitre.
Peut-être ne m’a-t-il vraiment pas vu ? –
C’est aussi possible :
J’ai souvenir de tels de nos
Airs dissipés
(Perdus dans nos pensées,
Fantasmes, visions)
Du temps où tous deux nous étions
Encore un seul être…
Après, il arrive parfois que même
Les meilleurs amis se perdent de vue
Lorsque les années qui passent l’amitié emportent.
Ainsi va la vie.
J’ai toutefois été blessé profondément
Qu’il ne m’ait pas reconnu
(Peu importe s’il le fit à dessein
Ou non)
Lui qui emporta
La meilleure part de ma vie
Il m’arrive alors d’appréhender avec crainte
Qu’à notre prochaine rencontre
Moi non plus je ne le reconnaisse –
Ce serait alors vraiment la fin de tout.
Traduit du serbe par Boris Lazić ТОДОР МАНОЈЛОВИЋ
СУСРЕТИ
Срео сам га недавно поново:
Случајно – свеједно сада где,
И да ли у сну или на јави? –
Прошао је мимо мене
Чинећи се невешт.
Или ме можда заиста није спазио? –
Могућно је и то:
Сећам се још добро и сам
Таквих наших расејаности,
Или утонулости у мисли,
Маштарије, виђења –
Из доба када смо двојица
Још били једно...
А после, дешава се баш и каткад
Да се и најбољи стари другови
Некако више не познају
Када им другарство једном дубље уђе у године.
Такав је већ ток живота.
Ипак ме је такнуло суморно
Што ме он не познаје више
(Свеједно сад да ли намерно
Или ненамерно –)
Он који је понео са собом
Бољи део мога живота
И ја са зебњом помишљам
Да када се једном опет сретнемо
Ваљда и ја њега више нећу познавати –
И онда ће свему бити крај.
In : Песме мога двојника, Нови Сад, Матица српска, 1958.
|
|
|
