RISTO RATKOVIĆ
(1903-1954)

 A N G E S  A N C I E N S

Les cieux de l’Epiphanie bruissaient, immenses,
Etoilés, glacés.

Vous descendiez sur le fleuve gelé,
Sveltes, vifs et beaux.

Anges anciens, je sais :
Vous domptiez les ténèbres des eaux.

Mon cœur-lyre vous effleuriez avec
Un lys,
Pour que je ne meure pas de vivre.

Qui vous a chassés de la source
De mes yeux…
Je ne vous vois plus.

C’est seulement dans les fleurs de givre
Que je cherche encore vos ailes et vos genoux parfaits.

En vain.

РИСТО РАТКОВИЋ

БИВШИ АНЂЕЛИ

Богојављенски су хујала небеса, огромна,
Звездана, хладна.

Силазили сте на реку смрзнуту,
Високи, витки, лепи.

Анђели бивши знам:
Кротили сте мрак у водама.

У моје срце-звон звонили сте
Крином,
Да не свиснем од живота.

Ко вас отера са извора
Ока мога...
Не видим вас.

Још само у снежном цвећу прозорском
Тражим крила и колена ваша предивна.

Узалуд.