JOVAN HRISTIĆ

(1933-2002)

POUR PHEDRE


Et je veux que tu saches encore ceci, mon cher Phèdre : on vivait
En des temps vraiment misérables. On faisait une comédie
D’une tragédie, d’une comédie, une tragédie ;

Les vraies valeurs : le sérieux, la mesure, la sage grandeur,
La sagesse élevée toujours nous échappaient. On se trouvait
Entre deux feux, n’étant ni nous-mêmes,

Ni un autre ; toujours d’un pas ou deux éloignés
De ce que nous sommes, de ce qu’il aurait fallu être.

O mon cher Phèdre, alors que tu te promèneras
Avec les âmes vertueuses par l’Île des bienheureux,
Prononce parfois aussi notre nom :

Que son écho se répercute par l’éther sonore,
Qu’il parte vers le ciel que jamais on atteint,
Qu’au moins dans votre dialogue nos âmes trouvent du repos.

Traduit du serbe par Boris Lazić

ЈОВАН ХРИСТИЋ


ФЕДРУ


И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре: живели смо
У временима сасвим очајним. Од трагедије
Правили смо комедију, од комедије трагедију;

А оно право: озбиљност, мера, мудра узвишеност,
Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо
Негде на ничијој земљи, ни ми сами,

Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени
Од оног што јесмо, оног што је требало бити.

О драги мој Федре, док будеш шетао
Са врлим душама, по острву блажених,
Спомени понекад и наше име:

Нека се његов звук распростре звонким ваздухом,
Нека бар пође ка небу које никад не достиже,
Нека нам се бар у вашем разговору душе одморе.

in: Миодраг Павловић, Антологија српског песништва,
Српска књижевна задруга, Београд, 1990