Svetislav Stefanović
II
|
LE POÈME DU MOIS : janvier 2015 |
SVETISLAV STEFANOVIĆ (1877–1944)
LES ETERNELS VOYAGEURS
J’ai ma part de joie, de faute, de culpabilité dans tout ce qui advint et dans tout ce qui demeure. En moi, de nouveau, les siècles vivent illimités et tels une vaste mer m’inondent en profondeur.
De tout je suis le lien et pont entre les multitudes. A travers moi tout ce qui fut se lie à ce qui va être. Sans moi il n’y a pas de passé, j’exprime du futur la plénitude. Ô jouissance, aspiration vers l’infini (ô, le drame de naître)!
qui tous ce qui est lie à ce qui n’est pas ! A quel dieu suis-je un pont pour qu’il descende parmi les hommes : A quel diable un gîte pour qu’en moi il mette bas ; Quel nouveau monde sur ma route nomme
Le navigateur exalté qui découvre une terre nouvelle ? D’ailleurs, ne la trouverait-il point alors qu’elle illumine son visage ? D’ailleurs, ne la verrait-il point alors que toujours il rêve d’elle ? Déjà les oiseaux parviennent de son rivage :
des feux lointains, énormes, des êtres inconnus allument, et tels des drapeaux rouges aux lointains horizons flamboient les reflets des aubes géantes qui embrasent les routes maritimes. Voie, s’exclament de cris de joie –
ils acclament la terre nouvelle – ô, si on pouvait oublier l’ancienne! – les marins qui hier encore, furieux, parlaient de désastre ; Ô éternels voyageurs qui en moi-même êtes, ô routes sans fin qui êtes miennes, Où menez-vous, éternels, par l’infinité des astres ?
Où sont vos soleils, aubes géantes de mes nuits ? Soleils géants de mes jours, où sont vos ciels ? Ô ciels géants, où sont vos cimes ? Vous atteindre le puis-je ? Où est ce pain qui apaiserait la faim de mes voyageurs éternels?
Buvons le sang de nos cœurs, boisson à nulle autre pareille, pour une marche plus douce sur nos pas posons des ailes, portons la mort dans nos poitrines, qu’elle nous protège du soleil, ô mes éternels voyageurs, partons au-delà du ciel !
Traversons le pont qui surmonte l’apathie entre les mondes et qui lie tout ce qui est avec ce qui n’est pas. Peu importe ! Un dieu parmi nous descend et nous nous appartenons. Peu importe ! Un diable est parmi nous et il met bas.
De tout nous sommes le lien et pont entre les multitudes. A travers nous tout ce qui fut se lie à ce qui va être et toute chose honorable porte le sceau de notre plénitude. Ô jouissance, aspiration vers l’infini (ô, le drame de naître)!
Traduit du serbe par Boris Lazić
Traduit du serbe par Boris Lazić
СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ
ВЕЧИТИ ПУТНИЦИ
У свему што се збило и у свему што бива ја имам удео свој радости, кривице, славе. Безбројна столећа сва у мени су опет жива и ко дубока мора цели мој живот плаве.
Ја сам копча свега и мост међ световима. Све што је било кроз мене се с оним што ће бити спаја; без мене прошлости нема, кроз мене будућности има све. О клетве постања! о сласти, о жудње бескраја —
што све постојеће за оно што није веже! Каквом сам богу мост ја да с неба међ људе сађе; каквом сам врагу лего да у мени кот свој леже; какав ће на мом путу нови свет да пронађе
занети морепловац што нову земљу открива? О зар да је не нађе кад је у души му заблистала? О зар да је видети неће кад вечно о њој снива? Већ су долетеле тице с незнаних њених обала,
далеке огромне ватре незнана бића пале, и ко црвене заставе на даљним видицима горе одсеви огромних зора што су огњено обасјале путање морске. Гле, већ весели клици се оре
морнара што су још јуче у очају роптали љути, кличу већ новој земљи – о, дај да забораве стару! – О вечни путници у мени, о моји бескрајни пути, о куда водите вечни у бескрајном, свемирном шару?
Велике зоре мојих ноћи, где су вам сунца? Велика сунца мојих дана, где су вам неба? Велика неба, да вас домашим, о камо врхунца? О глади вечних путника у мени, камо вам хлеба?
Пијмо крв наших срдаца нека нас храни, на стопе метнимо крила да ступамо тише, у грудма носимо смрт да нас од сунца брани, вечни путници моји, хајдмо и од неба више!
Хајдмо преко моста у чами што измеђ светова стоји, и све постојеће што с оним што није веже. Не мари! бог неки сишо је у нас, и ми смо своји! Не мари! враг неки у нама кот свој леже!
Јер смо копче свега, и мост међ световима, и све што беше кроз нас се с оним што ће бити спаја и у свему што је част и удео има наш! О клетве постања, о сласти, о чежње бескраја!
|
|