|
JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ (1833-1904)
S’ARRACHAIT
Une pensée, telle la foudre, Aussi rapide et aussi claire,
S’arrachait à l’âme fendre,
De l’âme la secrète aire.
S’élançait-elle vers les hauteurs –
Se dérobant à mon regard,
Que je ressente la douleur
Et pleure son souvenir, hagard ?
Reviendras-tu à moi jamais,
Afin qu’alors mieux je te garde,
Ô ma pensée… ou mon souhait,
Ou souvenir… brûlante écharde ?
Et elle, comme de me prédire, Par le silence d’une douce nuit :
« Plus jamais ne vais revenir,
C’est toi qui vers moi t’enfuis. »
Traduit du serbe par Boris Lazić
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ ОТКИДЕ СЕ
Једна мисô, као муња, Тако брза, тако сјајна,
Откиде ми с’ исред душе
И постаде души тајна.
Кâ да оде у вис горе, — Не дâ с’ видет’ оку моме; Ја осећам бол откида
И жалим за њоме. Хоћеш ми се икад вратит’,
Да те боље чувам таде, Мисли моја... или жељо... Ил’ спомене... шта л’ бијаде? А она ми канда шапће Кроз тишину благе ноћи:
„Нећу ти се никад вратит’, —
Ти ћеш к мени доћи.“
1895.
|
|
|
