ĐORĐE KUBURIĆ

JE NE VAIS PAS M’EVEILLER

Je ne vais pas m’éveiller

avant d’avoir composé quelque chose de sphérique, de parfait.

Un caillou rond et blanc, par exemple.

Peut-être un ton incomparable :

le chant du coq, un coup de fusil

fera-t-il échoué, brièvement, ce rêve.

Mais, si je m’éveille,

je reviendrais sous la forme du beuglement d’un cerf,
du murmure de l’herbe.

D’un poème sans mot.

                                  
Traduit du serbe par Boris Lazić

ЂОРЂЕ КУБУРИЋ

НЕЋУ СЕ ПРОБУДИТИ

Нећу се пробудити

док не испевам нешто округло и савршено.

Бели камен облутак, рецимо.

Можда ми какав неупоредиви тон:

кукурек петла или пушчани хитац

осујети, накратко, сан.

Али, ако се пробудим,

вратићу се као рика јелена, шум траве.

Песма без речи.

In  Ђорђе Кубурић, Blue moon,
Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2010.