 Milan Milišić
|
MILAN MILIŠIĆ
LA RUE QUI PORTERA MON NOM La rue qui portera mon nom
Qu’elle soit escarpée
Sans éclairage –
Que les notables soient libres d’y péter
Les pochards d’y chanter, les chats
De s’y accoupler en février
La pluie froide de novembre
De l’user, le vent
Et les lubies des insomniaques lui donner son arome.
Et toi, encore enfant
D’y découvrir ton premier baiser
Avec l’un, alors que tu fermes les yeux
Et envoie tes chastes pensées
A l’autre.
Traduit du serbe par Boris Lazić
МИЛАН МИЛИШИЋ
УЛИЦА КОЈА ЋЕ СЕ ЗВАТИ МОЈИМ ИМЕНОМ
Улица која ће се звати мојим именом
Нека буде стрма
Неосвјетљена –
Господа да у њој слободно прну
Пијанци да пусте гласа, мачке
Да се прче у вељачи
Киша да је дере
Студена у студеном
Козомор и тлапња бесаних дају јој боју.
И ти, још дијете,
Да се први пут у њој пољубиш
С једним, склапајући очи
Упућујући своје чисте мисли
Оном другом.
In : Горан Бабић, Жежено злато мога језика,
|
|
|
