SNEŽANA MINIĆ

HOTEL »PARADISO«

Pour Ch. Simić

Il adore Ovide, il aime Baudelaire, il a subit l’influence de beaucoup de poètes, il parle, il parle un anglais si étrange, si doux, c’est comme l’eau d’une fontaine, petit garçon de la ville de B. qui eut la chance de tomber du lit au moment où la bombe frappait l’immeuble voisin et pas le sien et ainsi de survivre au premier de beaucoup de bombardements qu’il aura à vivre, il se souvient de ce que l’ancienne Tsigane prophétisait à sa grand-mère, des ballades à vélo, avec son père, de ce que mangeaient ses oncles paternels, de New York quand on est fauché et qu’il neige et qu’on entend le murmure des anges qui parvient depuis le livre de Thomas d’Aquin sur la nécessité de la poursuite du bonheur et de toutes ces autres villes où il a vécu, où il vivra, qui toutes sont une seule ville, il cours à travers les ruines, il pleure, il a oublié quelque chose qu’on ne peut décrire dans aucune langue...

Traduit du serbe par Boris Lazić

СНЕЖАНА МИНИЋ

ХОТЕЛ »ПАРАДИСО«

За Ч. Симића

Обожава Овидија, воли Бодлера, на њега су многи други песници утицали, говори, говори тако чудан мекани енглески, као вода у некој фонтани, мали дечак из лепе вароши Б., који је имао срећу да је пао с кревета кад је бомба погодила суседну, а не његову зграду, те је тако преживео прво од многих бомбаровања у свом животу, и сећа се шта је циганка прорицала његовој баки, и како га је отац возио на бициклу, и шта су ручали његови стричеви, и како изгледа Њујорк кад си без пара, а пада снег, и ти чујеш шуштање анђела које долази из књиге Томе Аквинског о потреби човековој да трага за срећом, и сви ти други градови у којима је живео, где ће живети, сви су они један град, трчи по рушевинама, плаче, нешто је заборавио, то се не може описати ни на једном језику …

In : Злато и сребро, Повеља, Краљево 2009.