LJUBOMIR MICIĆ

(1895-1971)

BARBAROGÉNIE

Mon nouveau poème est l’éclaire violent de la mère du soleil
Le cercle entier de la terre est un équateur en flammes 
Hé ! D'où venez-vous rayons de rébellion de Mars 

Mes sentiments sont insensibles pour les amours communs des hommes 
La haine de qui donc s'est engourdie sous mon regard 
Mes épaules sont trop étroites pour les flots rebelles de nouvelles planètes

Quoique j'aime avec orgueil une seule femme 
Hélas !
Je ne suis qu'un nouvel homme terrestre du vieux contretemps

Rien de plus facile pour vous corps légers de Mars 
Vous pouvez tomber et casser les ailes à votre aise 
Vous pouvez libre vous lever

Moi ?
Il ne faut pas que je m'agenouille 
Non plus que je tombe sur cette planète 

Encore sauvagement lié et empêché de me cabrer 
Oh ! je rugirais dans les forêts du continent balkanique

Férocement pris dans les menottes de l'Est et de l'Ouest 
Aïeeee…

Ô, vous juments martiennes et fous fantômes 
Et vous grues de la Vénus européenne démasquée 
Vous ignorez les spasmes de ce pays funeste une fois écrasé

Vous ne pressentez même pas les maudits méridiens turcs
Vos frères lapaient en vain le jeune sang balkanique

Qu’il soit — à beaucoup d'ans votre haine et mon amour 
Notre étendard est le ciel d'aujourd'hui 
Ma patrie des tous temps est la Тerre

Pourtant nous serpenterons encore sous des potences divines
Pardieu ! 
Le barbarogénie vengera les souffrances nouvelles !

                                                                                               1924.

Traduit du serbe par Vladimir Skerlitch.
in : Međunarodni časopis Zenit, n° 41, mai 1926.

ЉУБОМИР  МИЦИЋ

БАРБАРОГЕНИЈЕ

Моја нова песма је бесна муња матере сунца
Сав обруча земље је горући екватор
Хеј откуда ви зраци побуне Mарсове

Моји су осећаји отупели за обичне љубави људске
Ти чија се то мржња укочила под мојим погледом
Моја су плећа преуска за бунтовне валове нових планета

Мада поносан љубим једну једину жену
Авај
Само сам нов земаљски човек старог невремена

Лако је вама лака марсовска телеса
Ви можете падати и ломити крила колико вам драго
Ви можете у слободи да се уздигнете

Ја
Ја не смем ни да поклекнем
А камоли пасти на овој планети

Још дивљачки сам везан и не могу да се пропнем
Ах дивље би да рикнем у планине балканскога континент

Зверски ухваћен у лисичине истока и запада
Јаој

О ви Марсове бедевије и сулуди фантоми
И ви ждралови раскринкане европске Венере
Ви не знате за грчеве ове тужне једном прегажене земље

Ви ни не слутите проклете турске меридијане
Ваша су браћа узалуд локала младу балканску крв

Нека ― на многаја лета: ваша мржња и моја љубав
Наша је застава данас небо
Моја је отаџбина од вајкада Земља

И још ћемо се вијугати на боговским вешалима
Аман
Али нове болове осветиће барбарогеније.

In : Антологија дадаистичке поезије,
Братство-Јединство, Нови Сад, 1985.