 Rastko Petrović
|
RASTKO PETROVIĆ (1898-1949)
LE POÈTE SUR LES EAUX
Quelle veine lutter derrière leѕ crêtes de Serbie ! Là-bas les prunelaies sont à présent en fleur,
Des vies nouvelles ont percé des mottes de terre,
Les socs labourent, de blanches aubes exhalent leur fraicheur ;
J’aimerai moi-même te mener de toute part
A travers monts et vallées : te dévoiler l’ensemble
des monastères, On se découvrirait, baignés de sueur,
Fatigués, on s’affaisserait dans un chariot de passage,
Pour à demi somnoler parmi la volaille :
Ô mon Guillaume, vois, là-bas les vergers sont tous à présent
en fleur. Te trimbaler par monts et vallées, avec toi parcourir
tous les monastères. Que tu veuilles donner ta vie pour ces monts !
Ta beauté m’enivre, Et les forêts de chênes et les crêtes te sont reconnaissantes.
Il n’y a plus de kaiser à présent, de fraiches couleurs elles livrent
Et leurs chemins sont doux et longs.
Serait-ce donc vers ces monts débonnaires que s’envola
ta pensée ! On se découvrirait d’un même pas, baignés de sueur :
Tu n’as jamais, ô Guillaume, vu nos robustes monastères.
Ni nos moines barbus,
Jamais tu n’as bu l’alcool de nos terres.
Traduit du serbe par Boris Lazić
РАСТКО ПЕТРОВИЋ ПЕСНИК НА ВОДАМА
Шљиваци се сад тамо расцветали,
Изродили се сад тамо нови животи са груда,
И зоре се забеласале свеже, заплужили рали;
Волео бих да те ја проведем свуда,
Тебе по горама: увео бих те редом у манастире,
Ознојени скидали бисмо шешире,
Уморни, па седали на прва пролазећа кола;
Међу кокоши бисмо смештени задремали упола:
Мој Гијоме, гле, сад се тамо све воћке расцветале.
Тебе по горама вукао, уводио у све манастире.
Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја,
И шуме горе храстова и гребени ти захваљују.
Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја
И друмови су меки и дуги.
О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја!
Ознојени скидали бисмо укорак шешире:
Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире.
Ни брадате калуђере,
никада ниси алкохол пио наших земаља.
In : Откровење, Београд, 1922.
|
|
|
