 Borislav Radović
|
BLANCHEUR
La lettre dessine la longue souffrance de la prononciation, signe de félicité sur le front de grottes muettes ; le vide est blancheur : aussi vieux que la pensée, aussi précis qu’une fenêtre vue de loin au crépuscule du soir, le genou danse autour du feu et de la borne.
БОРИСЛАВ РАДОВИЋ БЕЛИНА Слово је цртеж дуге патње изговора, знак радости на челу мутавих пећина; празнина је бела: стара као мисао, тачна као окно с вечера у даљини, колено што плеше око ватре и хумке.
In : Борислав Радовић, Песме, СКЗ, Београд, 1994.
|
|
|
