STANISLAV VINAVER
(1891-1955)

DEPUIS DES SIECLES LES OISEAUX NOUS HELENT

Depuis des siècles les oiseaux nous hèlent
Eclipsant la raison et meurtrissant l’âme,
Sombrement hélas les dieux jubilent
Et mornes murmurent les branches calmes.

Les oiseaux voudraient en une seule conjuration
                                                      lier, tresser, assembler :
Toutes les ailes, tous les poèmes, toutes les aubes
                                                      et toutes les couleurs...

D’un vol à l’autre
D’une quêté à l’autre
Ils ne craignent rien hormis nous deux
Ils ne peuvent nous voir ni nous entendre
C’est contre nous que les dieux brutaux
Tissent et forgent leurs complots...

Ils haïssent de l’esprit les délices,
Des sages oiseaux le chant, la malice.

Traduit du serbe par Boris Lazić

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

ВЕКОВИМА ТИЦЕ НАС КЛИКУЈУ

Вековима тице нас кликују
Да ум се помрачи, да душа свисне
Али богови тамно ликују
И суморно гране шуморе лисне.

У једну би заверу тице да вежу, да сплету и споје:
Сва крила, све песме, све зоре и све боје…

Од лета тичијег до лета
Од света ичијег до света
Нас двога само се боје
Не могу да нас виде и чују
Против нас завере своје
Богови груби плету и кују…

Мрзак им дух и духа сласт
И тица мудрих распевана страст.

In : Миодраг Павловић, Антологија
српског песништва, СКЗ, Београд, 1990.