VLADISLAV PETKOVIĆ DIS
(1880 – 1917)

L E   N I R V A N A

Cette nuit-là me visitaient les morts,
Siècles antiques et nouveaux cimetières ;
M’approchaient comme victime expiatoire,
Comme reflet des choses éphémères.

Cette nuit-là me visitaient des mers
Asséchées, sans aucune vague ni écume ;
S’efforçant de mettre en branle l’univers,
Soufflait un vent de mort depuis les cimes.

Cette nuit-là me visitait lе bonheur
Des âmes mortes, rêve d’une morte rose,
Cette nuit-là morte était des printemps l’heure ;
Et le baume d’une mort partout éclose.

Cette nuit-là me visitaient amours,
De tous les temps ô les amours mortes,
Et les amants, enlacés dans la mort,
Dans un baiser de souvenances mortes.

Et tous ce qui a jamais existé,
Et tous ce qui son ombre possédait,
Et tous ce qui ne viendrait plus jamais,
Jamais – à ce moment à moi venait.

Là se trouvaient aussi les nuages morts,
Le temps mort et sa chronique des jours,
Là se trouvait de la lumière la mort :
Le nirvana pressait tout l’univers.

Et le nirvana avait un regard
Que nul être humain ne saurait avoir :
Sans forme, sans joie, sans peine, un regard
Mort et vide jusques au désespoir.

Et ce regard comme une lourde chaîne
Tombait sur moi et sur tous les rêves,
Sur le futur, sur les contrées lointaines,
Sur les idées et toute pensée neuve.

Cette nuit-là me visitaient les morts,
Siècles antiques et nouveaux cimetières ;
M’approchaient comme victime expiatoire,
Comme reflet des choses éphémères.

*In : Les âmes noyées,
Edition de l’auteur, Belgrade, 1911.

Traduit par Boris Lazić

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ  DIS
(1880 – 1917)

Н И Р В А Н А

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа,
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постајало икад
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.

То су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци,
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око,
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к`о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

* In : Утопљене душе,
Ауторово издање, Београд, 1911.