IVO ANDRIĆ

L A  F U I T E

Quand l’automne aura éteint les murmures
et que dans l’agonie de l’éclat les couleurs
commenceront de mourir,
quand le soleil plus ne sera souverain,
alors je prendrais la route.

Je sais que l’été calciné
ne reviendra plus,
que la joie est morte et la soif éteinte,
et que l’étranger n’a encore jamais
à quiconque offert le bonheur,
mais je sais : que de nouveaux paysages
sont un baume pour des yeux malheureux,
et qu’on brûle et guérit chaque douleur uniquement
par une autre plus neuve et plus immense.

                                                            Rome, 1921. 

                                            Traduit par Boris Lazić

ИВО АНДРИЋ

Б Е Ж А Њ Е

Кад јесен погаси шумове,
и боје у предсмртном сјају
стану полако да мру,
кад се сунцу отме власт,
ја ћу се дати на пут.

Знам да се неће вратити
лето сагорело,
и да је мртва радост и погашена жеђ,
и да туђина ником још среће није дала,
али знам: да су за несрећне очи
нови крајеви лек,
и да се сваки бол једино новим и већим
сажиже и лечи.

                                                Рим, 1921.