IVAN V. LALIĆ
(1931-1996)

ELOGE DE DUBROVNIK

Ainsi chantait la mer autour de la ville
Sous le vent du sud, le vent des fruits de l’hiver
Dans un feuillage lancéolé, le vent de l’écume
Sous les fondations des donjons ;
                                mais l’erreur s’insinue
Dès la première de pierre syllabe d’une traduction
De ce langage vers ton langage, ô ville,
O beauté incomparable,
Irréelle réalité.

Poignée de pur terril,
La flamme te pénètre par une bouche nouvelle ;
Ce qui sans mesure se perd
En tant que mesure retourne
Et ton nom épouse comme le miel ses rayons.

Traduit du serbe par Boris Lazić

ИВАН. В. ЛАЛИЋ

ПОХВАЛА ДУБРОВНИКУ


Пепео језика у устима мртвим
Мед је у деблу, устима летописца,
Историја умире без камења –

Тако је певало море око града
У јужном ветру, ветру зимских плодова
У копљастом лишћу, ветру пене
Под темељима кула;
                        Али заблуда почиње
На првом каменом слогу превода
Овог говора у твој говор, граде,
Лепото без упоредног речника,
Твари нестварна.

Шако чисте шљаке,
Надграђује те пламен у новим устима;
Што се без мере губи
Као мера се враћа,
И леже у твоје име као мед у саће.

In : Иван В. Лалић, О делима љубави или Византија,
Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.