 Dušan Stojić II |
DUŠAN STOJIĆ (1948)
(esquisse pour un poème patriotique) Hymne à la Mère
1.
à genoux, priant : lorsque je dis
serbie je pense aux paysans de gruža qui labourent les champs tournés vers le soleil comme tous les paysans
de provence d’andalousie du kansas
je pense à ces petits bouts de ciel tourbillonnants, clôturés
par des saules et des champs aux plantes médicinales
et aux stèles funéraires
avec un bandeau noir sur les yeux : lorsque je dis
serbie
je vois žiča studenica dečani
fasciné par une architecture de lumière
je vois un passé qu’il est impossible d’abolir
et saint sava au milieu de ses païens frères
avec un message universel dans les mains : lorsque je dis
serbie
j’entends la clameur de la mère des jugović
les soupirs de l’île de vido les cris
de jasenovac de auschwitz de kraljevo
j’entends les complaintes à propos
des héros de kossovo
de ces douleurs lancinantes qui aujourd’hui encore
par mauvais temps
meurtrissent les soldats survivants
avec des blessures au cœur et dans les os : lorsque je dis
serbie
je pleure avec le peuple serbe
et tous les peuples soumis à des régimes indignes
sous les sabots des conquérants qui prélèvent un impôt
dans le sang
je pleure après les prolétaires des banlieues de moscou
de détroit de melbourne de manchester
je me lamente après les miséreux de l’asphalte belgradois
pris dans les griffes des usuriers qui leurs sucent
la moelle épinière
et les empêchent de respirer
2.
comme partout de par le monde : lorsque je dis
serbie
je me languis de la plaine de voïvodine
qui simultanément me rappelle la russie
et la bavière aux épis de nuages dorés
je me languis de ma patrie kossovienne
où les morts maintiennent en vie les vivants tels
profondément sous terre
les racines d’où poussent
de nouveaux arbrisseaux
au venteux carrefour balkanique : lorsque je dis
serbie
je ressens la torpeur des veines la chaleur du cerveau
je perçois les marais et les nénuphars slaves
la steppe russe sous les pieds et la jungle dans
le bassin de l’amazone
les couches d’ozones et leurs trous
dans le pôle nord et le pôle sud : lorsque je dis
serbie
je chante en silence dans toutes les langues du monde
afin d’entendre comment les autres hommes chantent
les chants de leur natale terre
à pleine voix : lorsque je dis
serbie je frissonne à l’idée de ma mère au ventre tendre et nourricier d’où j’aspirais
les plus pures des voyelles
Traduit du serbe par Boris Lazić
ДУШАН СТОЈИЋ
ЛЕКЦИЈА ИЗ ГЕОГРАФИЈЕ (нацрт за родољубиву песму)
Химна Мајци
1.
с молитвом на коленима: кад кажем
србија мислим на гружанске сељаке који ору
њиве окренуте сунцу као и сви сељаци у прованси андалусији канзасу мислим на мала усковитлана неба оивичена врбама и ливадама са лековитим биљем и краjпуташима
са црним повезом на очима: кад кажем
србија
видим жичу студеницу дечане
опчињен архитектуром светлости
видим неизбрисиву прошлост
и св. саву међу паганском браћом
са васељенском поруком на длановима: кад кажем
србија
чујем впај мајке југовића
уздахе са острва видо писак
из јасеновца из аушвица из краљева
чујем тужбалице
о косовским јунацима
о незацељеним ранама које и данас пробадају
пред невреме као и све преживеле ратнике
са ожиљцима на срцу и костима: кад кажем
србија
плачем за српским народом
и свим народима у ненародним режимима
под копитама освајача који нплаћују данак у крви
плачем за лумпенпролетерима из подмосковља
из детроита из мелбурна из манчестера
наричем за сиротињом са београдског асфалта
у канџама зеленаша који исисавају кичмену мождину
од којих не може да се дише
2.
као и свуда у свету: кад кажем
србија
чезнем за војвођанском равницом
која ме истовремено подсећа на русију
и баварску са златним класовима облака
чезнем за косовском постојбином
где мртви одржавају живе у животу као корени
дубоко под земљом одакле расту
нова стабаоца
на балканској ветрометини: кад кажем
србија
осећам немир у венама топлину у мозгу
словенске мочваре и локвање у души осећам
руску степу под ногама џунглу у сливу амазона
озонски омотач са рупом
на северном и јужном полу: кад кажем
србија
певам на свим језицима света тихо
да чујем како и други људи певају
завичајне песме
пуним грудима: кад кажем
србија
треперим од помисли на мајку
меку хранљиву утробу из које удишем
најчистике самогласнике
in: Место печата: Краљево, песме и коментари,
Повеља, Краљево, 2010.
|
|
|
