Ibrahim Hadžić
II
|
LE POÈME DU MOIS : mars 2015 |
IBRAHIM HADŽIĆ (1944)
UN CHEVEU
L’écrivain russe, le spécialiste du goulag, Nous a conté, à l’occasion et sous forme d’éternelle invective, Cette histoire sur le mal :
Les bagnards de la Kolyma Qui chargeaient les bateaux De troncs de cèdres sibériens (destinés à l’exportation) Laissaient parfois Entre les rondins une main coupée Afin d’envoyer un message à leur propos.
Ceux qui déchargeaient les bateaux N’ont, à ce que l’on sache, rien entreprit. Ils se tenaient, là, confus, Comme de véritables ignares et S’étonnaient de cette nouvelle espèce d’arbres Où poussent des mains.
Il y a peu ma femme A acheté dans un magasin oriental Des housses en coton Pour le fauteuil et le divan.
Depuis, affalé dans ma chaise, Mes doigts sans cesse Extraient du tissu de petites pelures marron (capsules de coton semblables aux ailes des coccinelles), Mais je découvre aussi, assez souvent, De longs cheveux de femme Aussi noirs et durs qu’une ligne de canne à pêche.
Je les dévide, pendant des heures, ainsi entremêlés A la trame ou au fond. Ces cheveux revêtent-il un sens quelconque A mes yeux ? Aucun, Sinon que cette tisseuse avait des cheveux épais, de jais, merveilleux.
Mais pourquoi au début de ce poème-remarque Parlé-je de l’écrivain russe, Martyre des camps soviétiques ?
2008.
Traduit du serbe par Boris Lazić
ИБРАХИМ ХАЏИЋ
ВЛАС
Једном нам је, као опомену за свагда, Руски писац логоролог Испричао причу о злу:
Робијаши са Колиме Који су на бродове Товарили трупце сибирских кедрова (који су били намењени извозу у свет), Између балвана Ставили би покаткад одсечену руку Да пошаљу о себи поруку.
А они који су утоварали бродове Нису ништа, као што знамо, предузели. Стајали су збуњено Као праве незналице и Чудили се новој врсти дрвећа На којем расту руке.
А моја жена Недавно купила је прекриваче од памука За кауч и фотељу У Оријент шопу.
Док седим удобно у столици Моји прсти непрестано Извлаче из ткања браонкасте љуспице (памукове чаурице попут бубамариних крила), Али и неретко напипам црну, тврду, као струна за пецање, Са главе дугачку женску влас.
Сатима је извлачим испреплетену Из основе или потке. А шта у суштини Мени та влас значи? Ништа, Осим да је та ткаља имала дивну, јаку црну косу.
А зашто на почетку ове песме-записа Помињем руског писца, Мученика из совјетских логора?
2008.
|
|