PETAR KOČIĆ
(1877-1916)

LA PRIERE

Poème en prose

Tu es malheureux, ô mon peuple, tu es misérable, ô ma Patrie ! Je connais et je ressens ta misère et la noire amertume qui oppresse ton âme. Je sais tout cela et je l’éprouve, mais on m’empêche de chanter les jours heureux des temps passés, mais on m’empêche de plaindre ton universelle détresse, ô mon Peuple occupé, ô ma pauvre Patrie !

On me chasse impitoyablement du cimetière, on me fouette terriblement et les mots me restent en travers de la gorge. Les tombeaux demeurent privés d’un chant pur pour les morts, de larmes sincères ; les mères endeuillées, inconsolables, sont privées d’un doux réconfort, de sorte que dans une furieuse colère le cœur de Dieu et celui de l’homme s’insurgent et les corps morts dans leurs linceuls mortuaires sortent de leurs tombes inexpiées et s’annoncent par plaintes et pleurs qui figent d’effroi l’âme humaine.

Ô mon Dieu, grand et puissant et impénétrable, donne-moi cette langue, donne-moi ces mots larges et lourds que l’ennemi ne saisit pas mais que saisit le peuple, pour que je puisse pleurer et me lamenter du sort terrible de mon Peuple et de ma Terre. Offre-moi ces mots, Seigneur, aussi forts et vastes que les montagnes de l’Himalaya, aussi forts et puissants que les tonnerres des cieux, aussi fatals et sinistres que les foudres divines, aussi impénétrables aux tyrans que le sphinx au genre humain. Donne-moi ces mots et donne, ô mon Seigneur, ce don qui est Tien par Ta miséricorde incommensurable, car mon cœur se fane, car mon âme s’altère à force d’amertume et de tristesse.

Traduit du serbe par Boris Lazić

ПЕТАР КОЧИЋ

МОЛИТВА

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.

O боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

Première publication : Отаџбинa [Patrie], Banja Luka, I/1907, n° 3.