|
VLADISLAV PETKOVIĆ DIS
ELLE DORT PEUT-ETRE
J'ai oublié ce matin un poème dans mon cœur,
un poème que j'écoutais en rêve toute la nuit :
à l'entendre j'essayais vainement aujourd'hui
comme si le poème était tout mon bonheur.
J'ai oublié ce matin un poème dans mon cœur.
En mon rêve j'ignorais la force du réveil,
et que terre a besoin du soleil et de l’aube ;
que le jour les étoiles perdent leurs blanches robes ;
que la pâle lune traverse de la nuit le seuil.
En mon rêve j'ignorais la force du réveil.
J'ignore alors si j'avais un rêve même court,
et en lui d'autres yeux, d'autre firmament,
un visage, j'ignore lequel, peut-être d'enfant,
ancien chant, anciennes étoiles, un ancien jour.
J'ignore alors si j'avais un rêve même court.
Je ne me souviens de rien, ni de ces yeux vrais :
comme si tout mon rêve ne fut que d'écume,
et ces yeux mon âme perdue dans la brume,
ni la mélodie, ni d'autre chose, dont je rêvais.
Je ne me souviens de rien, ni de ces yeux vrais.
Mais je pressens et cela c'est tout ce que je sais.
Je pressens pour ces yeux, qu'ils ne sont que ceux
qui par la vie me guident et suivent en tous lieux :
en rêve viennent, pour voir ce que solitaire je fais.
Mais je pressens et cela c'est tout ce que je sais.
Pour me voir, viennent les yeux, et je vois alors
et ces yeux et cet amour et l'heureux instant ;
ses yeux, son visage et ce sien printemps
Je vois en rêve, mais j’ignore, pourquoi pas encore.
Pour me voir, viennent les yeux, et je vois alors :
Sa tête ornée de cheveux et en cheveux la fleur.
Et son regard qui me regarde comme des roses,
qui me regarde, me dit tant de belles choses,
qui m'apporte le bon repos et toute la douceur,
sa tête ornée de cheveux et en cheveux la fleur.
Je n'ai plus ma bien-aimée et j'ignore sa voix ;
j'ignore le lieu où elle vit ou si sa vie fut brève ;
pourquoi le réel me la cache, elle et mon rêve ;
elle dort peut-être, et la protège le tombeau froid.
Je n'ai plus ma bien-aimée, et j'ignore sa voix.
Elle dort peut-être aux yeux hors de tout mal,
hors des choses, hors des songes, hors de l'existence,
et avec elle dort sa beauté immense,
elle dort peut-être et viendra après ce rêve fatal.
Elle dort peut-être aux yeux hors de tout mal.
Traduit du serbe par Kolja Mićević ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС МОЖДА СПАВА Заборавио сам јутрос песму једну ја,
песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
да је чујем узалуд сам данас кушао,
као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
и да земљи треба сунца, јутра и зоре;
да у дану губе звезде беле одоре;
бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
неко лице, не знам какво, можда дечије,
стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
Не сећам се ничег више, ни очију тих:
као да је сан ми цео био од пене,
ил' те очи да су моја душа ван мене,
ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.
Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
што ме чудно по животу воде и гоне:
у сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
и те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
њене очи, њено лице, њено пролеће
у сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
њену главу с круном косе и у коси цвет,
и њен поглед што ме гледа као из цвећа,
што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
њену главу с круном косе и у коси цвет.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
не знам место на ком живи или почива;
не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
изван ствари, илузија, изван живота,
и с њом спава, невиђена, њена лепота;
можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
|
|