MILOŠ CRNJANSKI    

(1893-1977)

S U M A T R A

Maintenant nous sommes insouciants, légers et doux.
Nous pensons : comme enneigées, silencieuses, sont
les cimes de l’Oural.

Si une blême figure parfois nous attriste,
qu’un soir nous aurions perdue de vue,
nous savons que, quelque part, un ruisseau,
nous savons que, quelque part, il s’écoule, rougeâtre.

Un amour, une aube, à l’étranger,
l’âme nous ceint, de plus en plus, intimement,
par l’infini quiétude des mers bleues,
d’où rougissent des grains de corail
pareils aux cerises du natal pays.

Nous nous éveillons la nuit et sourions, affables,
à la lune à l’arc tendu.
Et caressons les monts lointains
et les sommets glacés, doucement, de la main.

Belgrade, 1920

  Traduit par Boris Lazić

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

С У М А Т Р А

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо : како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток
место њега, румено тече !

По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала,
као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.

 
Београд, 1920.