JOVAN DUČIĆ

(1871-1943)

L E  S E U I L

Quand s’approchent en vue du port,
Après les fêtes et les larmes,
Les hautes cimes de la mort
Et les sombres lacs, froids et calmes –

Qui attend sur le seuil ? Oh, c’est
L’énigme qui dure, éternelle !
La frontière entre deux beautés
Et deux vanités, quelle est-elle ?

Ce carrefour muet des mystères,
Pont jeté entre deux bonheurs,
Cette croisée de deux chimères –
A Vie et Mort est supérieure !

Elle garde, la corde sans vie,
Les sons du ciel et de la terre,
Et le germe noir de minuit,
Mainte couleur du vol solaire…

Mais le seuil que signifie-t-il,
Qui sépare le mouvement du repos ?
Les berges du fleuve au crépuscule
S’écartent sous la poussée des flots.

Traduit du serbe
par Vesna Bernard-Radović

ЈОВАН ДУЧИЋ

М Е Ђ А

Када се јаве на црти,
На крају туге и пира,
Високе планине смрти,
И хладна језера мира -

Ко чека на међи? О, та
Највећа тајна што траје!
Граница двеју лепота
И двеју сујета! Шта је?

То немо раскршће вера,
Мост бачен између срећа,
Та међа двеју химера -
Нег живот и смрт је већа!

Знам чува безгласна жица
Све звуке неба и света,
и црна поноћна клица
Све боје сунчаног лета...

А страшна међа шта значи,
Што дели покрет од мира?
Шумна је река, кад смрачи,
Од својих обала шира.