Je connais un académicien

            au doux parler

            au pas obséquieux

            au regard évasif.

J’ai lu ses livres

            au phrases murmurantes

            au verbes prudents

            Au sujet évasif.

J’ai voulu saisir ses pensées

            sans audace

            partisanes

            évasives.

« Mais c’est qu’il », saisis-je soudain,
                                  « n’existe presque pas ».

СЛОБОДАН БЛАГОЈЕВИЋ

ОД ОНИХ ШТО ПОЗНАХ ИХ

Знам академика једног

            тихога говора

            смјернога хода

            бјежећег погледа.

Читао сам његове књиге

            шапутавих реченица

            обазривих глагола

            бјежећег субјекта.

Хтио сам појмити му мисли

            неусуђујуће

            приклоњене

            избјегавајуће.

„Па њега“, схватих, „готово и да нема“.

In : Стеван Тонтић, Модерно српско пјесништво,
Сарајево, 1991.