*

*

Suite à son premier dossier consacré aux rapports franco-serbe (n° 25 / mai 2019), Serbica publie dans ce numéro les travaux entrepris dans le cadre du projet « Les relations littéraires et culturelles franco-serbes dans le contexte européen » et réalisés en collaboration avec Matica srpska de Novi Sad (Serbie).

Le projet visait un double objectif : donner la possibilité aux chercheurs, d’une part d’élargir le champ de leurs études à certains aspects des relations franco-serbes restés encore insuf­fisamment étudiés, et d’autre part d’offrir de nouvelles interprétations des phénomènes qui avaient déjà fait l’objet de recherches antérieures. Le spectre thématique englobé par le projet s’est avéré assez large pour permettre des approches susceptibles d’offrir de nouvelles vues sur la problématique traitée, ce que démontre le présent dossier divisé en trois sections principales.

La première regroupe les articles consacrés à la présence des auteurs et des œuvres littéraires serbes en France depuis 1945. Avec les textes portant sur le même sujet, publiés dans le numéro précédent, ils complètent l’image de la littérature serbe dans l’Hexagone durant la seconde moitié du XX^e siècle.

La deuxième section réunit les contributions qui traitent des différentes formes du dialogue qui s’est établi entre les écrivains et les peintres serbes et français ; elles sont surtout orientées vers l’entre-deux-guerres, époque caractérisée par l’intensification des rela­tions culturelles franco-serbes et, aussi,  par la grande activité de l’avant-garde serbe dont les représentants étaient influencés par les idées nées dans la culture française dans la première moitié du XX^e siècle.

La troisième et dernière section est constituée d’articles qui s’attachent aux liens culturels franco-serbes entretenus par l’activité d’institutions et d’associations qui visent à les promouvoir, par la traduction en tant qu’une forme importante de médiation, et par le développe­ment de la lexicographie moderne franco-serbe.

Jelena Novaković et Milivoj Srebro

Velimir Mladenović
Université de Novi Sad / Université de Poitiers

La littérature serbe dans Les Lettres françaises (1945-1970)

Cet article se propose de présenter et d’analyser tous les textes publiés dans Les Lettres françaises de 1945 à 1970 qui se rapportent à la littérature serbe. Ces textes datant de l’époque où la Yougoslavie existait encore, peu d’articles se réfèrent directement à la littérature serbe, mais la majorité d’entre eux se consacrent, d’une manière ou d’une autre, aux auteurs serbes et à leurs œuvres.

Notre étude tente de répondre aux questions suivantes : quels thèmes, genres littéraires et écrivains serbes ont suscité l’intérêt de l’hebdomadaire français ? Quels sont les principaux motifs, sur les plans politique et esthétique, de la publication dans Les Lettres françaises des articles consacrés à la littérature serbe.

Српска књижевност у часопису Les Lettres françaises (1945-1970)

Овај рад има за циљ да покаже и анализира све текстове објављене у часопису Les Lettres françaises од 1945-1970 године у којима се налазе информације о српској књижевности. Како су ти текстови објављени за време постојања Југославије, логично је да нема много прилога који се директно односе на српску књижевност као националну, али је зато у већини објављених чланака реч о српским ауторима и њиховим делима. Наша анализа покушава да одговори на следећа питања: које теме, жанрови и писци су изазвали интересовање француског недељника ; и шта је мотивисало, на политичком и естетком плану, објављивање у Les Lettres françaises текстова који се односе на српску књижевност ?

> Texte intégral <

*

Boško Bojović
Ecole des Hautes Etudes en Science Sociales, Paris
Institut des Etudes balkaniques, SANU, Belgrade

Dundo Maroje en France

Résumé : Auteur dramatique majeur de la Renaissance dans les Balkans, Marin Držić (Dubrovnik 1508-1567 Venise) est l'auteur de Dundo Maroje, une pièce de théâtre jouée pour la première fois à Dubrovnik en 1550. Participant de la comedia erudita, elle fut traduite dans de nombreuses langues et jouée dans de nombreux pays. En France Dundo Maroje fut présenté pour la première fois à Paris, au Théâtre Sarah Bernhard, en juin 1954, par le Théâtre dramatique yougoslave de Belgrade, dans la traduction de Sreten Marić et l'adaptation de Marko Fortez. Dix ans plus tard, en mai 1964, une deuxième traduction de ce chef d’œuvre de Držić fut réalisée, également à partir de la version de Fortez, par Vera Bojović dans une nouvelle mise en scène et interprétée par les Compagnons de Tivoli : à cette occasion une dizaine de représentations du Dundo Maroje, dans l’adaptation de Lucien Filleul, furent données à la Salle Valhubert à Paris. Auteur contestataire de l'ordre aristocratique de Dubrovnik, moraliste et libertaire, exceptionnellement doué et ayant acquis une grande érudition pendant ses études et ses longs séjours en Italie, Marin Držić est un cas d'école de culture slavo-latine, de sa synthèse entre la culture populaire slave et l'érudition académique latine. Le bilinguisme latino-slave fait partie de ce brassage culturel méditerranéen et balkanique. La réception de cet héritage commun aux cultures des deux grandes péninsules de l'Europe méridionale fait partie de la transmission en France d'un patrimoine issu de la Renaissance humaniste de portée universelle.

Дундо Мароје у Француској

Сажетак : Драмски писац и комедиограф највећег домета дубровачке ренесансе и хуманизма, Марин Држић (Дубровник 1508-1567 Венеција), аутор је Дунда Мароја, позоришне комедије која је први пут одиграна у Дубровнику 1550 године. Припадајући позоришном жанру comedia erudita ово дело је преведено на многе језике и играно у бројним европским и другим земљама. У Француској први пут је Дундо Мароје одигран пред публиком Позоришта Сара Бернар, јуна 1954, у извођењу Југословенског драмског позоришта из Београда, по адаптацији Марка Фортеза и у преводу Сретена Марића. Други пут је маја 1964. одржано десетак представа, према преводу Вере Бојовић, у париској Salle Valhubert у извођењу трупе Les compagnons de Tivoli. Противник аристократске олигархије Дубровачке републике, моралиста и слободоуман, необично надарен и са ерудицијом стеченом на студијама и током дугих боравака у Италији, Марин Држић је еминентни представник латинско-словенске културе, као и сусрета латинске академске ерудиције са открићем херцеговачког народног усменог стваралаштва. Дубровачка диглосија део је преплитања медитеранских и балканских култура. Рецепција Дунда Мароја у Француској као трансмисија славо-латинске ренесансне и хуманистичке културе допринос је упознавању француске публике са том културом и очувању књижевних дела универзалног домета и трајне вредности.

> Texte intégral <

*

Milivoj Srebro
Université Bordeaux Montaigne

Une lecture sous la loupe de la guerre
Réception de la littérature serbe en France durant la guerre civile yougoslave : les cas de Mirko Kovač et Vidosav Stevanović

Résumé : L’important écho médiatique en France de la guerre civile en ex-Yougoslavie a non seulement créé un nouvel « horizon d’attente » auprès du public mais aussi imposé un nouveau prisme de lecture des écrivains serbes et yougoslaves. Quittant le domaine strictement littéraire, la critique française a le plus souvent basé son interprétation sur des critères relevant davantage de la politique au jour le jour que de l’esthétique tout en s’efforçant de chercher les analogies entre fiction et réalité, démarche qui ne pouvait que mener à des impasses.

Partant de ce constat, la présente étude se propose d’examiner à la loupe l’accueil réservé en France à Mirko Kovač et Vidosav Stevanović, écrivains qui – contrairement à leur confrères Milorad Pavić et Dobrica Ćosić, par exemple – furent reçus avec sympathie, voire enthousiasme. L’objectif visé consiste en premier lieu à trouver une réponse argumentée à la question suivante : comment et pourquoi la majorité des critiques ont lu les livres de ces auteurs moins comme des textes littéraires et d’avantage comme des prétextes – comme une occasion offerte pour exprimer à la fois leur solidarité avec les écrivains perçus comme « dissidents » et leur désarroi, voire leur protestation devant une guerre « insensée », « incompréhensible », et perçue souvent d’une manière manichéenne ?

Читање под лупом рата
Рецепција српске књижевности у Француској у току југословенског грађанског рата : случај Мирка Ковача и Видосава Стевановића

Сажетак: Грађански рат у бившој Југославији и његов одјек у француским медијима нису створили само нови „хоризонт очекивања“ код читалачке публике него су наметнули и нову призму читања писаца из Србије и Југославије. Излазећи из оквира књижевности и критичког расуђивања заснованог на уметничким мерилима, француска критика је најчешће заснивала своју интерпретацију на критеријумима које је наметала дневна политика а не естетика, уз приметан напор да се успостави аналогија између литерарне фикције и стварности, што је често водило у интерпретативни ћорсокак.

Полазећи од наведеног увида, у овој студији се анализира критичка рецепција дела Мирка Ковача и Видосава Стевановића, писаца који су – за разлику од, на пример, Милорада Павића и Добрице Ћосића – били примљени са ентузијазмом и симпатијама. При томе се такође трага за аргументованим одговором на следеће питање : како су и због чега књиге ових аутора читане у Француској мање као књижевни текст (што оне уистину јесу), а више као претекст – као добра прилика да се изрази, с једне стране, солидарност са писцима перципираним као „дисиденти“ и са њиховом „праведном борбом“, и, с друге стране, ангажовани протест против једног „неразумног“ и „неразумљивог“ рата перципираног често на манихеjски начин ?

> Texte intégral <

Dijana Metlić
Université de Novi Sad / Académie des arts de Novi Sad

Les intimistes serbes en France
pendant la quatrième décennie du vingtième siècle

Résumé : Cette étude met en avant l’importance des liens entre la France et la Serbie dans le domaine de la peinture, liens qui se renforcèrent au lendemain de la Première Guerre mondiale et se développèrent lors des troisième et quatrième décennies du XX^e siècle. La partie principale de la recherche est centrée sur les voyages, les séjours d’étude et de formation professionnelle subventionnés des artistes serbes – Marko Čelebonović, Ljubica Cuca Sokić, Bogdan Šuput, Kosta Hakman, Predrag Milosavljević, Nedeljko Gvozdenović qui cultivaient dans leurs travaux le style de l’intimisme, c’est-à-dire du réalisme poétique. En analysant les perceptions individuelles de la capitale française, nous tontons de montrer d’une part les liens établis entre la perception impressionniste, intimiste de la ville, et d’autre part la ville elle-même à laquelle ces peintres appartenaient et qui était surtout l’objet de leur désir. Dans ce sens, Pierre Bonnard et Édouard Vuillard sont des personnalités d'une influence primordiale sur la formation des spécificités des poétiques individuelles picturales créées au cours de la quatrième décennie, et dont les œuvres représentaient la source d’inspiration la plus signifiante pour les artistes serbes.

Српски интимисти у Француској
током четврте деценије двадесетог века

Сажетак : У раду се указује на значај веза између Француске и Србије које су ојачале непосредно након Првог светског рата и развијене током треће и четврте деценије двадесетог века. Тежиште истраживања чине путовања, студијски боравци и стипендирана усавршавања српских уметника - Марка Челебоновића, Љубице Цуце Сокић, Богдана Шупута, Косте Хакмана, Предрага Милосављевића, Недељка Гвозденовића - који су у својим опусима неговали интимизам односно поетски реализам. Кроз анализу особених доживљаја француске престонице, скреће се пажња на импресионистички и интимистички доживљај града као простора коме се истовремено припада, а за којим се (заправо) чезне. У том смислу, за формирање специфичности појединачних сликарских поетика насталих у току четврте деценије, изузетна је важност личности Пјера Бонара и Едуара Вијара у чијим су опусима српски интимисти налазили суштински подстицај.

> Texte intégral <

*

Jelena Novaković
Faculté de Philologie / Université de Belgrade

Dušаn Matić dans le contexte des relations culturelles franco-serbes

Résumé : L’auteur examine les relations du surréaliste serbe Dušan Matić avec la France, pays qui l’a accueilli après son exode avec l’armée serbe à travers l’Albanie en 1915. Ces relations se manifestent, d’une part sur le plan littéraire, par ses études critiques sur les écrivains français et ses traductions de leurs ouvrages et, d’autre part, sur un plan culturel plus large, par sa coopération avec les personnages éminents de la culture française et par ses activités dans le cadre des institutions et des associations culturelles dont l’objectif était de développer la coopération franco-serbe.

Душан Матић у контексту српско-француских културних веза

Сажетак : Душан Матић је одржавао тесне везе са Француском, земљом која га је прихватила после његовог повлачења са српском војском преко Aлбаније 1915. године. У Француској је објавио и свој први текст под насловом „Крушевац – Гап” (1916), у коме говори о трауматичном искуству тог повлачења.

Боравак у Француској омогућио је Матићу да усаврши знање француског језика и да на њему пише, да упозна нова књижевна и уметничка кретања која подразумевају одбацивање старих, вековима потврђиваних вредности, а са њима и постојећег друштвеног поретка и да потражи нова надахнућа у скривеним зонама подсвесног и несвесног, а у исто време и да се надахне бунтовничким духом који се преноси на само грађење књижевног текста.

Везе са Француском, које се настављају и после Матићевог повратка у Београд, испољавају се, како на књижевном плану, у есејима о француским писцима и преводима њихових дела, тако и на ширем уметничком и културном плану, кроз учешће у оснивању београдског надреалистичког покрета, кроз сарадњу са значајним личностима из француске културе и активности у оквиру културних институција и асоцијација чији је циљ унапређивање српско-француских односа.

> Texte intégral <

*

Boris Lazić
Université Aix-Marseille

Drainac ou la nostalgie de l’azur

Résumé : Les années formatives de Rade Drainac (1899-1943), poète des avant-gardes, se déroulent en France – entre Lyon, Saint Etienne, Nice, Beaulieu et la capitale française – où il arrive, avec les autres réfugiés serbes en 1916. Suite à la victoire alliée, il retournera en Serbie en 1919, mais restera profondément lié à l’Hexagone. Il serait même possible d’affirmer qu’il aura d’une certaine manière passé sa vie d’adulte dans la nostalgie de l’Azur dont il fera des symboles d’évasions et d’extases poétiques. Drainac reviendra en France à plusieurs reprises, et ses retours en Serbie se feront au départ de la Côte d’Azur. La Riviera a offert à ce poète ses deux pôles essentiels : la littérature française (ferment de son œuvre) et la vaste étendue maritime (motif essentiel de son canevas poétique).

Драинац или чежња за азуром

Сажетак : Формативне године Радета Драинца (1899-1943), песника авангарди, одвијају се у Француској – између Лиона, Сент Етјена, Нице, Болијеа и француске престонице – у коју стиже, заједно с другим српским избеглицама, 1916. По савезничкој победи, 1919. враћа се у Србију, али остаје дубоко привржен Француској. Чак би могло да се каже да је на известан начин зрелу доб провео чезнући за Азуром од кога ће да ствара симбол песничких екстаза и бекстава. Драинац ће у више наврата да се враћа у Француску, а повраци у Србију одвијаће се преко Азурне обале. Ривијера је том песнику даровала два основна стуба његовог стваралаштва: француску књижевност (ферменат његовог дела) као и широка морска пространства (суштински мотив његовог песничког веза).

> Texte intégral <

*

Marija Džunić-Drinjaković
Université de Belgrade / Bordeaux Montaigne CLARE EA 4593

Devenir soi au contact de l’autre
Stanislav Vinaver : pour une axiologie de l’échange

Résumé : Dans notre travail nous nous proposons de démontrer comment la spiritualité française, et notamment les idées philosophiques et les concepts théoriques apparus en France au début du XX^e siècle, se reflètent dans les écrits de Stanislav Vinaver, qui est devenu dans la culture serbe synonyme d’un esprit ouvert et de la modernité. Parmi ces idées et concepts, les plus importants viennent de la philosophie de Bergson, tels l’élan vital, l’acte créateur primordial, et l’expérience mystique de l’être profond. Ils lui permettent de combattre le déterminisme et le rationalisme, mais aussi d’établir des hiérarchies nouvelles dans la littérature serbe. Vinaver taille en effet une place plus importante aux écrivains qui donnent libre cours à des pulsions instinctives, s’ouvrent aux forces mystérieuses et s’emploient à faire sortir la langue serbe d’une prosodie héritée de la rhapsodie épique. Son combat pour la modernité, l’appel à ne pas s’agripper aux formes désuètes, ne signifie pas pour autant qu’il renie la tradition et l’identité. Sa pensée dialectique, qui refuse de s’asservir à une seule théorie, sait éviter l’écueil d’un universalisme français et d’un cosmopolitisme stérile. Ce qui importe pour Vinaver, ce sont les transferts culturels, les échanges et les brassages, sans lesquels il ne peut y avoir une évolution continue.

Досегнути сопство кроз сусрет са другим.
Станислав Винавер : за једну аксиологију размене

Сажетак : Oвај рад има за циљ да покаже како се утицај француског духа, а нарочито идеја и концепата које је француска култура изнедрила у првој половини двадесетог века, рефлектују на мисао Станислава Винавера. Међу овим новим теоријским и поетичким струјањима који је преображавају и усмеравају, посебно место заузимају концепти преузети из Бергсонове филозофије. Они Винаверу помажу у борби против детерминизма и рационализма, али и у успостављању нових хијерархијских односа у српској књижевности. Заступајући бергсоновски став да је „мистично искуство најдубљег бића” оно што књижевност надасве чини вредном, Винавер даје истакнутије место писцима који настоје да изразе мистериозне и нагонске силе, али и теже да српски језик ослободе наслеђене прозодије, спорих и тешких ритмова епске рапсодије. Винаверово залагање за модерност и истицање неопходности да се напусте овештале форме не подразумева занемаривање традиције нити одбацивање идентитета. Његова дијалектичка мисао отворена је за вредности туђе културе, али њима није и заслепљена. Дубоко обележен француском духовношћу, Станислав Винавер не заговара француски универзализам ни јалови космополитизам. Оно што за њега остаје неоспорна вредност, то је непрестана тежња ка узрастању и отвореност за плодотворне укрштаје.

> Texte intégral <

*

Vesna Elez
Faculté de Philologie / Université de Belgrade

Les affinités électives :
Crnjanski et Flaubert, une source possible du poème « La vie »

Résumé : Miloš Crnjanski admirait Gustave Flaubert en voyant en lui le fondateur de la prose moderne. Son appréciation de Novembre est bien connue : Crnjanski vante les mérites formels, narratifs et poétiques dans son essai consacré à cette œuvre de jeunesse de l’écrivain français. Son analyse révèle l’intérêt particulier que le poète serbe attache au procédé qui l’a inspiré pour Le journal de Tcharnoïevitch. Un autre ouvrage de Flaubert a également suscité la fascination de Crnjanski, à savoir le roman Salammbô. En 1933, Crnjanski dresse un bel aperçu du style de Flaubert, très bien informé. Je me propose de montrer que Crnjanski faisait preuve d’une excellente connaissance des textes flaubertiens – quelques lignes de Flaubert ont sans doute inspiré l’écriture de son poème « La vie » .

Избор по сродности :
Црњански, Флобер и потенцијални извор песме « Живот »

Сажетак : Овај оглед треба да истакне утицај који је Гистав Флобер извршио на Милоша Црњанског. Црњански је одлично познавао Флоберов опус и посветио му је два есеја: први говори о Новембру, који је послужио као подстицај за лирски роман Дневник о Чарнојевићу, док је други посвећен роману Саламба. Поред претпоставке да је Флоберова љубав према егзотичном у неку руку претеча суматраизма Милоша Црњанског, поред истицања значаја лунарних мотива код оба писца, износи се хипотеза да је неколико реченица из Флоберовог Новембра послужило као инспира­ција за песму „Живот” Милоша Црњанског.

> Texte intégral <

*

Livija D. Ekmečić
Université de Belgrade / Université de Strasbourg

L’influence du dialogue dramatique d’Eugene Ionesco sur
le dialogue dans les drames d’Aleksandar Popović

Résumé : Dans notre travail nous tenterons de mettre en évidence les caractéristiques du dialogue dramatique chez Eugène Ionesco ainsi que la façon dont lesdites caractéristiques ont influencé le dialogue des drames d’Aleksandar Popović. La technique d’Ionesco, qui se fonde sur l’envoi d’une information par l’intermédiaire de répliques phatiques – apanage des répliques référentielles dans le drame classique – a exercé une grande influence sur la technique dramatique et la structuration du dialogue de certains drames d’Aleksandar Popović. Par une analyse comparative de La Cantatrice chauve et Ljubinko et Desanka, leurs premières œuvres respectives, nous essaierons aussi de mettre en lumière l’importance du lien entre l’écrivain français et l’écrivain serbe.

Утицај драмског дијалога Ежена Јонеска
на дијалог у драмама Александра Поповића

Сажетак : У раду смо указали на поједине особености дијалога Ежена Јонеска, као и на начин на који су управо те особености утицале на дијалог који се јавља у драмама Александра Поповића. Јонескова особена драмска техника, као и нарочито компонован дијалог у коме се посредством фатичких реплика шаље, заправо, информација каква би у класичној драми била својствена референцијалним репликама, веома су утицали на обликовање драмске форме, као и драмског дијалога у Поповићевим делима. Анализом реплика у комадима Ћелава певачица и Љубинко и Десанка настојали смо да осветлимо један део комплексног интертекстуалног односа француског и српског писца.

> Texte intégral <

*

Vladimir Djurić
Faculté de Philosophie / Université de Niš

La poésie romantique et symboliste française
dans le miroir de la création lyrique de Danica Marković

Résumé : Dans ce travail nous envisagerons les liens intertextuels, explicites et implicites, qui se sont tissés entre la poésie de Danica Marković (1879–1932) et les poésies romantique et symboliste françaises. Les traits romantiques dans les poèmes de la poétesse serbe sont visibles surtout sur le plan thématique : ses visions du monde représentent les réflexions de son âme inquiète et mélancolique. Ce sont des Instants et états d’âme (titre de son recueil de poèmes) que Danica Marković nous offre à partager avec elle. En outre, sa poésie rayonne le spleen et l’Ennui baudelairiens, Baudelaire étant son poète préféré. Toutefois, nous percevrons les influences et les résonances d’autres poètes romantiques, parnassiens ou symbolistes : Madame de Staël, Chateaubriand, Vigny, Sully Prudhomme, Rimbaud, Verlaine, voire un écho lointain de François Villon et de Pierre Ronsard. Finalement, notre analyse intertextuelle montrera et soulignera la part considérable de la poésie française dans la création poétique de Danica Marković, ce qui prouve, entre autres, la bonne réception de la littérature française chez les écrivaines serbes de la première moitié du XX^e siècle.

Француска романтичарска и симболистичка лирика
у песничком делу Данице Марковић

Сажетак : У раду се анализирају експлицитне и имплицитне интертекстуалне везе које се плету између поезије српске песникиње Данице Марковић (1879–1932) и француске романтичарске и симболистичке поезије. У лирици Данице Марковић романтичарске црте видљиве су пре свега на тематском плану: њена визија света дефинисана је рефлексијом „стања душе”, дубоко узнемирене и меланхоличне. Даница Марковић дели са читаоцем своје „тренутке и расположења”, па отуда и наслов прве збирке Тренуци, да би друга и трећа књига понеле наслов Тренуци и расположења. Аутор уочава и истиче бројне цитате, референце, аналогије и варијације на теме које су свеприсутне код француских романтичара, парнасоваца и симболиста попут госпође де Стал, Шатобријана, Игоа, Вињија, Силија Придома, Рембоа, Верлена, али и далеки одјек Вијона и Ронсара. Међутим, поезија ове српске песникиње пре свега исијава бодлеровским сплином и Досадом (Ennui), што је и код ње плодно тле за уметнич­ки преображај. На метафоричком плану, уз Бодлера, који је иначе њен омиљени, „кристални” песник, Даница Марковић дели схватање песничке имагинације, као најмоћније снаге духа, и са „мрачним” песницима попут Нервала или Лотреамона. Ту се указују и неке феминистичке, „женске” одлике песничког писма Данице Марковић. А крајњи циљ ауторове интертекстуалне анализе јесте да се подвуче значајан удео француске књижевности у стваралаштву ове списатељице, као и у делима других српских списатељица прве половине XX века, које су дале значајан допринос српско-француском књижевном и културном дијалогу.

> Texte intégral <

Ana Vujović
Université de Belgrade / Faculté de formation des maîtres

Un aspect des relations fanco-serbes :
L’Association de coopération culturelle Serbie-France

Résumé : En retraçant l’histoire de l’Association de coopération culturelle Serbie-France, de ses débuts en 1904 jusqu’à l’époque contemporaine, l’auteure se propose de montrer le développement de ces relations, qui ont connu leur apogée dans l’entre-deux-guerres. L’influence de la France s’est manifestée et s’exprime toujours dans tous les domaines de la vie sociale – politique, sciences, culture, éducation, économie. Aux liens amicaux indéfectibles, nés pendant la Grande Guerre, s’ajoutaient des intérêts politiques, économiques et militaires qui, très souvent, n’étaient pas opposés. Même à l’époque des divergences dans les relations politiques entre les deux pays vers la fin du XX^e siècle, la coopération culturelle et les échanges scientifiques se poursuivirent, soutenus par les actions de l’Association de coopération culturelle Serbie-France : colloques, expositions, publications, événements sportifs, conférences d’éminents professionnels et professeurs universitaires français et serbes. L'Association a élargi le domaine de ses activités qui englobe à présent la coopération culturelle avec tous les pays où la langue française est pratiquée et la participation aux Journées de la francophonie à l'Institut français de Serbie. Ses activités passées et présentes donnent à penser qu'il y a lieu de croire à la possibilité de tracer aussi de nouvelles voies de coopération.

Друштво за културну сарадњу Србија-Француска:
прошлост, садашњост, будућност

Сажетак : Ауторка разматра српско-француске везе пратећи активности Друштва за културну сарадњу Србија-Француска, првог српско-француског књижевног друштва, основаног у Београду 1904. године, у време процвата политичких односа између Србије и Француске, друштва које претхди стварању бројних сличних друштава широм Србије. Француски утицај тада се осећао у свим аспектима друштвеног живота – у политици, науци, култури, образовању, економији. Пријатељска осећања, рођена током Првог светског рата, ојачана су политичким, економским и војним интересима који, у највећем броју случајева, нису били супротстављени. Чак и у време лошијих политичких односа у последње три деценије културна сарадња и размене научних резултата и искустава нису престале да се развијају, у великој мери потпомогнуте деловањем Друштва за културну сарадњу Србија-Француска, које одржава научне скупове, изложбе и спортске сусрете, објављује и представља књиге и зборнике радова, организује предавања француских и наших угледних стручњака и универзитетских професора. Друштво је проширило своје активности и на остале франкофоне земље, а учествује и у обележавању Дана франкофоније у Француском институту у Србији. Прошле и садашње активности уливају нам веру у могућност грађења нових путева културне сарадње између две земље.

> Texte intégral <

*

Alain Cappon
Vernantes, France

Édition et traduction
« Je t’aime, moi non plus »
Regard d’un traducteur free-lance

Résumé : En s’appuyant sur son expérience personnelle de traducteur du serbe vers le français, l’auteur tente d’analyser la relation qui existe nécessairement entre l’éditeur de littérature étrangère et un traducteur, relation qui oscille souvent entre interdépendance et intérêts… pas toujours convergents. Par ailleurs, tout en essayant de cerner les motivations qui poussent le traducteur free-lance à se lancer dans cette activité parfois bien ingrate puisqu’elle ne peut en aucune façon et d’emblée lui garantir le succès, l’auteur se penche sur les difficultés actuelles de l’édition pour laquelle la rentabilité d’une publication l’emporte fréquemment sur les considérations d’ordre esthétique.

Издаваштво и превођење
Поглед једног free-lance преводиоца

Сажетак : Ослањајући се на властито искуство преводиоца са српског на француски језик, аутор настоји да анализира однос који се успоставља између издавача дела из страних књижевности и преводиоца, однос који често осцилира између међузависности и интереса… који се увек не поклапају. Покушавајући да утврди разлоге који терају free-lance преводиоца да се упусти у такву једну, понекад врло незахвалну активност, која му не може одмах и ни на који начин гарантовати успех, аутор посвећује пажњу, између осталог, и актуелним потешкоћама издавача који често више држе до рентабилности једног дела него до његових естетских квалитета.

> Texte intégral <

*

Marija Panić
Faculté des Lettres et des Arts / Université de Kragujevac

Les traditions française et serbe du Physiologus

Résumé : Cet article se propose de comparer les bestiaires français mé­diévaux et la tradition serbe du Physiologus. La représentation de quelques animaux du Physiologus (unicorne, vautour, antula) présents dans le corpus français et serbe diffère sensiblement quant au contenu zoologique et symbo­lique, mais garde la structure typique du Physiologus – la description et l’in­terprétation zoologique – ainsi que le ton édifiant. Notre attention est portée aussi sur les sources employées par les auteurs.

Француска и српска традиција у Физиологу

Сажетак: У овоме чланку пореде се француски средњовековни бестијаријуми из XII и XIII века (Бестијаријум Филипа де Таона, Жервезов Бестијаријум, Божански бестијаријум Гијома Нормандијског, Бестијаријум Пјера де Бовеа, Љубавни бестијаријум Ришара де Фурнивала, Бестијаријум псеудо-Пјера де Бовеа и Камбрејски бестијаријум) и српски преводи Физиолога из XV и XVI века. Проучавани текстови имају исту структуру. Изузев Љубавног бестијаријума, подељени су на поглавља, која имају два дела: природњачки опис и симболичко тумачење. Тон ових дела је поучан. У чланку су анализирана три поглавља: о једнорогу, супу и зубру. Зоолошки садржај се доста разликује у француским и српским верзиjама, као и њихово симболичко тумачење. Узрок ове разлике је извор ових дела, будући да француски бестијаријуми потичу из латинских верзија B-Is и Dicta Crisostomi, насталих од прве грчке редакције Физиолога, док српске верзије потичу углавном из друге и треће грчке редакције.

> Texte intégral <

*

Dejan Stosic¹, Saša Marjanović², Aleksandra Miletic^1
1 CLLE, Université de Toulouse, CNRS, Toulouse, France
² Faculté de philologie de l’Université de Belgrade, Serbie

Corpus parallèle ParCoLab et lexicographie bilingue français-serbe :
recherches et applications

Résumé : Le texte présente une dynamique d’échanges scientifiques et pédagogiques entre plusieurs universités françaises et une université serbe autour d’un corpus parallèle français-serbe-anglais (ParCoLab). Il s’agit d’une nouvelle ressource textuelle disponible en ligne depuis 2015, qui a déjà donné lieu à des applications dans le domaine du traitement automatique des langues et dans l’enseignement du français et du serbe aux étrangers. La présente contribution fait état d’un nouveau type d’application dans le domaine de la lexicographie bilingue français-serbe, en prenant pour l’objet des locutions prépositionnelles en français.

Паралелни корпус ParCoLab и двојезична француско-српска лексикографија : опис и примена

Сажетак : У овоме раду се представља научна и стручна сарадња више француских универзитета и једног факултета из Србије око пројекта израде француско-српско-енглескога паралелног корпуса ParCoLab. Реч је о новом текстуалном ресурсу који је доступан преко интернета од 2015. године и који је већ нашао примену у области аутоматске обраде природних језика те настави францускога и српског језика у инојезичној средини. Овај рад описује могућност његове примене у области двојезичне француско-српске лексикографије, и то на примеру француских предлошких израза.